Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Ja vo­lim ti­ši­nu, ali „iz­bor­nu ti­ši­nu“ te­ško pod­no­sim. Da du­že tra­je, mo­žda bih se i na­vi­kao, ali taj dan- dva, ni­kad da pro­đu. Iz­bom­bar­do­van, iz­u­bi­jan čo­vjek, ne mo­že da se na­vik­ne na ti­ši­nu, ka­že mi psi­ho­log, s ko­jim se od ja­da raz­go­va­ram. Ja mi­slim da svi lju­di ma­lo po­mje­re pa­me­ću za vri­je­me iz­bor­ne kam­pa­nje. Ne mo­raš da na­vi­jaš ni za ko­ga, ali si na­vi­jen i da ne­ćeš. Na­o­pa­ko, a da ka­ko! Sve ho­ćeš što ne­ćeš, i ne­ćeš što ho­ćeš. Ni­je­si to ti, kud god da kre­neš, ni­je­si ta­mo, če­ga god da se do­hva­tiš, ni­je to – to. Sva­ko na­vi­ja za ne­ko­ga, za ne­što, a ti, sve da ne na­vi­jaš, tr­piš na­vi­ja­nje i za­u­vi­ja­nje. Lu­di­lo jed­no. Lu­da ku­ća, lu­da če­ljad se su­ču po ku­ći. Vi­še sjen­ke i utva­re ne­go lju­di. Da iza­đeš iz svi­je­sti. Još ti je te­že da ne na­vi­jaš ni ­za­ ko­ga, a da tr­piš sva na­vi­ja­nja i za­u­vi­ja­nja. Tre­ba da po­sje­du­ješ ve­li­ku ot­por­nost ma­te­ri­ja­la, pa da osta­neš cio. Ni ­odko­ga na­vi­jen, ne­go sam od se­be. E kad bi se mo­glo? E kad bi li­je­pi Bog po­mo­gao? E, ima li ta­kvo­ga da­na­ske?
Ni­ko ne po­štu­je „iz­bor­nu ti­ši­nu“, to je svi­ma po­zna­to. Vo­de rat dru­gim sred­stvi­ma. Mno­gi su do­bi­li iz­bo­re, baš za­to što su od­ra­di­li ve­li­ke po­slo­ve za vri­je­me „iz­bor­ne ti­ši­ne“. Još ova­ko s je­se­ni, kad no­ći du­ža­ju, a dne­vi kra­ća­ju. Kad tam­ni um pro­ra­di i do­gra­di se sna­žnim ma­šte­ni­ja­ma. Kad lju­di da­ju tam­nom umu na vo­lju, i uva­le ga u ve­li­ke noć­ne po­slo­ve, svi­je­tli umo­vi od­stu­pa­ju, pe­ru ru­ke od ljud­skih po­slo­va i vra­ća­ju se na ne­bo. Kad tam­ni du­si oja­ča­ju, oni mi­sle da svi­je­tli du­si i ne po­sto­je. Ze­mlja i lju­di su pre­da­ti tam­nim du­ho­vi­ma za sva vre­me­na. Kao što i je­su. Ako ima ne­gdje ne­ka­kav ne­sreć­nik u pe­šte­ri, i ka­di svi­je­tlim du­ho­vi­ma, ka­kve to ima mo­ći u svi­je­tu - gdje su lju­di iza­bra­li da se odu­še­vlja­va­ju i kri­če s tam­ni­jem du­ho­vi­ma? Bo­ga bi­ju i iz­go­ne ka­me­nji­ma iz svo­je dr­ža­ve. Jer nji­ma je re­če­no da su­ve­re­na dr­ža­va ne mo­že da po­sto­ji dok i Bo­ga iz nje ne pro­tje­ra­ju. Ako Bog ne­će da bje­ži ni pod udar­ci­ma, tu ga ra­zap­nu. To se uzi­ma za sve­to pra­vi­lo u ze­mlja­ma gdje Bo­ga, ni bo­ži­je lju­de oči­ma ne mo­gu vi­dje­ti.
Da ni­je „iz­bor­na ti­ši­na“ u Cr­noj nam Go­ri, ja ne bih ova­ko pi­sao. Kao da sad sto pu­ta ja­če osje­ćam ro­va­re­nje tam­ni­jeh du­ho­va, ku­po­vi­nu du­ša, ku­po­vi­nu gla­va, ku­po­vi­nu ku­ća i ima­nja. „Sve se ku­pu­je“ ta­ko mi­sli čo­vjek ko­ji se ni­je u ti­ši­ni sreo sa svo­jim svi­je­tlim du­hom. I „sve je na pro­da­ju“, mi­sli čo­vjek ko­ji mi­sli da je Bog iz­gu­bio sva­ku moć u ovom svi­je­tu i ži­vo­tu. Ne­ka što je da­nas ta­kva Cr­na Go­ra, ne­go je ve­li­ka kam­pa­nja da bu­de još cr­nja i go­ra. Ne­ko je na­vi­ga­va, raj za đa­vo­le da po­sta­ne.
Ne na­ru­ša­vam li ja iz­bor­nu ti­ši­nu, ako da­nas, u vri­je­me ja­ke iz­bor­ne ti­ši­ne pi­šem o ovom? Na­ru­ša­vam je, ali šta? Oni svi­jet ru­še, pa ni­šta! Evo, sju­tra već, kad ovo do­đe do či­ta­o­ca, iz­bor­ne ti­ši­ne vi­še ne­ma, ali ne­ma ni smi­sla ovog tek­sta. Osim za one ko­ji ne dr­že ni do „iz­bo­ra“ ni do „iz­bo­r­ne ti­ši­ne“ vi­še no do pra­ši­ne. Ja naj­vi­še vo­lim ta­kve. Ko­jih ima naj­ma­nje. Ali do nji­ho­vog po­sto­ja­nja mi je naj­vi­še sta­lo. Oni su iza­bra­li pri­je iz­bo­ra. I oku­si­li ti­ši­nu da­le­ko od „iz­bor­ne ti­ši­ne“. Oni su mo­ji, i ja nji­hov.
Ali, ipak, mi mo­ra­mo da se bi­je­mo za svo­ju ti­ši­nu. Da se bi­je­mo sa ma­sov­nim ne­pri­ja­te­ljem i pro­tiv­ni­kom. Mi ko­ji ži­vi­mo od Ja. Od ja i nad-ja, ko­je je og­nji­šte ti­ši­ne.
Sad shva­tam, da se u vri­je­me „iz­bor­ne ti­ši­ne“ ne mo­že na­pi­sa­ti ni­ka­ko do­bar tekst. Jer vla­da ne­ko zlo­kob­no osje­ća­nje. Mo­žda se va­ram, mo­žda sam sa­mo iz­u­da­ran du­gom i pre­du­gom iz­bor­nom pro­pa­gan­dom. I ni­šta mi vi­še ni­je ja­sno. I oko me­ne osje­ćam one ko­ji su i još vi­še iz­u­da­ra­ni. Iz­u­da­ra­ni, smla­će­ni, pre­mla­će­ni, iz­la­ga­ni, pre­la­ga­ni, na­la­ga­ni, pre­va­spi­ta­ni, ne­va­spi­ta­ni - pro­sto je­dan za­no­sni ha­os. Ma to vi­še i ni­je­su lju­di, ne­go đa­vo­li. Ko­ji se tak­mi­če ka­ko će po­sta­ti uspje­šni­ji đa­vo­li to­kom dva mje­se­ca vru­će kam­pa­nje, ne mo­gu se za go­di­nu vra­ti­ti u lju­de. I lak­še je čoj­ku da pro­du­ži da bu­de još vi­ši đa­vo, ne­go da se mu­či da po­sta­ne čo­vjek. Jer je lak­še čo’eku bi­ti đa­vo ne­go čo­vjek. Toj ljud­skoj mo­guć­no­sti đa­vo­li su se vr­lo ob­ra­do­va­li. Pa ne ra­de ni­šta dru­go ne­go oba­si­pa­ju lju­de svo­jim do­bro­čin­stvi­ma.
Evo, dok sta­vljam tač­ku, ula­zi po­štar kao vje­tar, i da­je mi u ru­ke „Su­ze Mar­ka Mi­lja­no­va“. Raz­ve­zu­jem, pip­kam, či­tam: šta ra­diš ovo, Ran­ko, od te­be Pod­go­ri­ča­ni vi­še ne­će smje­ti ni na uli­cu. Ni­je­su ovo su­ze, no mu­nje!
(Autor je knji­žev­nik)